ponedeljak, 28. septembar 2009.
Đevič-grad, Stanjevića Rupa, 2008.
četvrtak, 24. septembar 2009.
Žabljak Crnojevića, 2009
srijeda, 23. septembar 2009.
Планина Војник
Планианрске стазе и путеви Црне Горе воде кроз масиве са бројним доловима и пропланицма обраслим љековитим и мирисним биљкама. Скривени катуни, језера, потоци, водопади, извори, кањони, ријеке звјездане љепоте чине Црну Гору бајком на земљи. Љубитељи планинарења су житељи бајке.
Свака планина има своје тајне које скрива од погледа знатижељника са асфалта, али их несебично открива онима који ушетају у њену причу. Планина Војник, која се налази западно у односу на централни дио Црне Горе, је бајка пуна тајни.
Војник, Голија (1,942 мнм), Маганик (2,139 мнм) и Прекорница (1,926 мнм) дијеле простор Црне Горе на двије климатске области: медитеранску и планинско-континенталну. Војник планина је мање позната и поćећена у односу на планине које је окружују. Она припада општинама Никшић, Шавник и Плужине.
Планином су пробијани путеви ради ćече шуме, у дужини преко 80 км, посебно на јужном и југозападном дијелу.
Прилаз планинарским врховима може бити из три правца. Најчешће је то из правца Никшића до раскрснице путева према Плужинама и Шавнику. Затим од Плужинама до висоравни Брезна до мјеста Жива ђе почиње успон ćеверним и западним падинама, преко катуну Штирни дô ка врху Велики Војник и од Шавника источним и јужним падинама.
Најчешћа планинарска тура је од Јасеновг Поља, у правцу мјеста Бакиљ, гдје је и полазна тачка. Пјешачење иде према катуна Штирни дô (1,520 мнв) ка врху Велики Војник. За ову туру је потребно 3 сата и 30 минута у оба правца. Са истог мјеста могуће је ићи на Виош дô (1,320 мнв) и преко врхова Мраморје (1.920 мнв) и Градни врх (1,967 мнв) успети се на Велики Војника, а спуштање је преко катуна Штирни дô.
Прилаз са ćеверо-западне стране је веома захтјеван и углавном је за вјеште и обучене планинаре са добром оријентацијом у простору. Прилаз је кроз густе шуме, стрме стијене обрасле грмљем, бројне јаме и кланце.
Највиши врх планине Војник се назива Велики Војник, а удаљен је од Никшића 20 километара. Обиљежен је бетонским стубом на надморској висини 1998,40 m. Планински масив је ду 17 км, а широк 8 км.
На планини се налази 48 врхова висине преко 1,500 метара надморске висине. Између бројних врхова, на висини од 1,000 до 1,100 мнв налазе се три висоравни: Брезна, Јасеново поље и Мокро.
Са Војника према истоку се види висораван Крново (1,450 мнв) са доминантним врховима планина Лола и Журим. На јужним падинама планине Војник налазе се увале и катуни Штирни дô и Штавни дô. На ова два катуна још увијек издижу планинци и планинке са својим невеликим стадима. Према југозападу доминирају врхови планина Његош и Сомина. У правцу запада уочавају се шумска област Јаворак и планина Голија. Ćеверо-западно су кањони ријеке Пиве и Комарнице, а у даљини се назиру врхови планина Волујак и Маглић.
Планина Војник је била позната по густим буковим и четинарским шумама. Међутим, у портеклих тридесетак година шуме су прилично угрожене. Највјероватније, због смањења површина под шумом доток воде у извориште ријеке Зете, које се налази испод ове планине, значајно је смањен у прољећном и љетњем периоду. Примијетно је и уништавање површина обраслих клеком.
На јужним падинама планине Војник нема извора, а постоје локве: Штирни дô, Штавна алуга и Мршина вода, које се користе, углавном, за појење стоке.
Током зиме висина снијежног покривача је од 1 до 2 метра, а на појединим мјестима и више. Снијег се задржава 4 до 5 мјесеци. Зими овим простором дувају јаки и хладни вјетрови. У подножју, нарочито у кањонима ријека, повремено има магле. Током прољећа и јесени честе су падавине. Љети температуре могу бити веома високе, посебно на јужним падинама и до 30°Ц.
С обзиром на малу удаљеност од Никшића, добре путеве који је окружују, планина Војник је веома интересантна и доступна локација за све облике планинарског туризма. Мрежа путева која је коришћена за експлатицију шума, може вома једноставно да се стави у функцију планинарских пјешачких тура, Mountain biking-а и Motor Biking-а. Међутим, велики проблем за организоване поćете представља одсуство инфраструктуре, прије свега планинарског дома, обиљежених стаза, промотивног материјала итд.
utorak, 15. septembar 2009.
РУМИЈА , 24.06.2009
Највиши врх Румије је na надморској висини 1594. метара. У подножју, на ćеверним падинама до обале Скадарског језера су питома села Ливари, Горња и Доња Бриска, Гроњи и Доњи Мурићи. На јужним обронцима, између степенастих масива ка Лисињу у доловима су се уљедрила села Вељи и Мали Микулићи.
Румија је подједнако лијепа када се гледа са обале барске ривијере и планинаре који стреме њеним врховима. Са јужне стране до највишег врха Румије се може прићи старим асфалтним путем од Бара према Вирпазару и скретањем према селу Мали Микулићи. Пут је узак, препун завоја и после пет шест километара прелази у макадамски све до превоја Добри до Улавном је погодан за чвршћа луксузна и теренска возила. На превоју, пар километара према селу Микулићи, у дворишту новосаграђене викединце, гради се хришћански вјерски објекат. До врха Румије висински упон, са јужне падине, је око 650 метара. Пут је прилично стрм, у почетку шумовит, а височије преовладава шикара у стијени и сипар, све до прпланка испод самог врха. Пропланак је уједно и видиковац. Травната удолина готово кружног облика пречника педесетак метара. Са сјеверне стране доминира Скадарско језеро, Скадар, Подгорица, Тузи, врхови проклетија, Комова, Кучких планина и Ловћена. Успон од пропланака до врха Румије је прилично стрм и није дуг.
Са јужне стране ка Румији пут је асфалтни од Вирпазара према Остросу до села Горња Бриска на 28 километру. Јужни прилаз Румији има висинску разлику успона од 1118 метара.
Румија је култно мјесто народа настањеног у њеном подножју. Лабеати, Илирско племе чији живот је гравитирао подножју Румије на највишем врху Румије су, вјероватно, сахранили неког свог истакнутиог вођу. Примјерено времену гробница, која се назива тумул, је била хумка насута камењем. Наношење камена при ритуалним посјетама камене хумке свога поштованог вође постало је традиција прастановника коју су наставили и досељени народи. Румија је постајала светилиште.
И тако, више од хиљаду година, народ је походио тумул, доносио и наносио камење и подигао врх Румије за готово пет метара. Камење је обухватило врх падине са свих страна.
Како свако вријеме има своје јунаке, тако је крајем 10. стољећа Владимир постао владар Дукље, која се тада простирала од Боке Которске до ријеке Бојане. Да би показао своју моћ и проширио свој утицај, године 997. Македонски цар Самуило је посалао војску на Дукљу и у бици на ријеци Бојани дукљанска војска је поражена. Дукљански Кнез Владимир је заробљен и одведен у Преспу.
Самоилова кћер, прелијепа принцеза Косара, загледала се и заљубила у дукљанског кнеза Владимира и молила оца да се вјенчају. Уз Самоилову сагласност вјенчали су се Владимир и Косара. Но испјевана љубав није дуго трајала. После Самуила, нови македонски владар Владислав, позива Владимира у град Преспа, а као гранцију животу шаље му крст. Но како је то бивало у тај вакат Цар Владислав 22. маја 1016. године је поćекао главу неустрашивог у родољубивог дукљанског кнеза Владимира. Косара је свога Владимира пренијела и сахранила у цркви Свете Марије у Крајини подно Румије. Због окупирања црногорских градова и простора од војске Стефана Немање, Владимирове мошти су пренешене у Елбасан у Албанију, ђе се и данас налазе. Али крст је остао.
Током првог миленијума хришћанство је дио ритуала из паганског периода превело у религијске навике мијешаног аварског, словенског и илирског становништва. Тако се поход на камени врх Румије промијенио на начин што се крст, и то не било који, но Владимиров, носи испред поворке. Традиција је наставила да траје и уједињује становнике ових простора.
Од тог доба обред изласка на Румију, у освит Тројчина дана, вршен је тако што је испред процесије ношен Владимиров крст. И култ Владимировог крста његовало је становништво са обије стране Румије све до постављења цркве од металне конструкције на Румију 21. јуна 2005. године.
Владимиров крст чува братство Андровића из Вељих Микулића, испод Румије. Они су потомци три брата Андра, Пера и Ника. Од три брата настану Андровићи, Никезићи и Перочевићи. Перови потпомци приме ислам, али остану са Андровићим да живе у братској слози у селу Микулићима. У ратним временима крст је 1916. године од Аустријанаца сачувао Браим Перочевић.
И данас се крст чува и чека неки свијетли дан да поново крене на свој пут уз Румију.
Od Duklje do Crne Gore
Sredinom III vijeka prije nove ere Iliri su na ovom prostoru formirali svoju državu. O postojanju Ilira na području Crna Gora svjedoče brojni dokazi, kao što su gradovi: Medun, Ulcinj i dr.
Početkom I vijeka nove ere područje Crne Gore je bilo u sastavu rimske provincije Dalmacije. Rimljani su na ovom području osnovali nekoliko gradova, među kojima je najznačajniji Duklja (Doclea).
Sa raspadom Rimske imperije u V i VI vijeku počinje dolazak slovenskih i avarskih plemena.
Početkom VII vijeka Duklju su porušili i opljačkali Avari i Sloveni. Zato su se njeni građani raselili u primorske krajeve i u dukljanskom gradu kod Spuža, đe su prenijeli crkvenu i političku stolicu oblasti.
Đurđe Crnojević (1490-1496.), Ivanov sin, za vrijeme svoje vladavine osnovao je 1493. godine prvu crnogorsku i južnoslovensku štampariju. Gospodar Crne Gore, Đurđe Crnojević, kupuje u Veneciji štamparsku presu sa pokretnim slovima i počinje da štampa bogoslužbene knjige. Prva knjiga koja je iz ove štamparije izašla januara 1494. godine bio je Oktoih prvoglasnik.
Stefanica Crnojević (1496.-1498.), brat Đurađa, upravljao je dvije godine Crnom Gorom. Posle nekoliko godina upravljanje Crnom Gorom preuzima treći Ivanov sin Stanko- Skenderbeg (1514.-1528.).
Crna Gora je ušla u Prvi svjetski rat boreći se na strani saveznika, a kapitulirala je pred Austrougarskom vojskom 1916. godine.