Највиши врх Румије је na надморској висини 1594. метара. У подножју, на ćеверним падинама до обале Скадарског језера су питома села Ливари, Горња и Доња Бриска, Гроњи и Доњи Мурићи. На јужним обронцима, између степенастих
масива ка Лисињу у доловима су се уљедрила села Вељи и Мали Микулићи.Румија је подједнако лијепа када се гледа са обале барске ривијере и планинаре који стреме њеним врховима. Са јужне стране до највишег врха Румије се може прићи старим асфалтним путем од Бара према Вирпазару и скретањем према селу Мали Микулићи. Пут је узак, препун завоја и после пет шест километара прелази у макадамски све до превоја Добри до Улавном је погодан за чвршћа луксузна и теренска возила. На превоју, пар километара према селу Микулићи, у дворишту новосаграђене викединце, гради се хришћански вјерски објекат. До врха Румије висински упон, са јужне падине, је око 650 метара. Пут је прилично стрм, у почетку шумовит, а височије преовладава шикара у стијени и сипар, све до прпланка испод самог врха. Пропланак је уједно и видиковац. Травната удолина готово кружног облика пречника педесетак метара. Са сјеверне стране доминира Скадарско језеро, Скадар, Подгорица, Тузи, врхови проклетија, Комова, Кучких планина и Ловћена. Успон од пропланака до врха Румије је прилично стрм и није дуг.
Са јужне стране ка Румији пут је асфалтни од Вирпазара према Остросу до села Горња Бриска на 28 километру. Јужни прилаз Румији има висинску разлику успона од 1118 метара.
Румија је култно мјесто народа настањеног у њеном подножју. Лабеати, Илирско племе чији живот је гравитирао подножју Румије на највишем врху Румије су, вјероватно, сахранили неког свог истакнутиог вођу. Примјерено времену гробница, која се назива тумул, је била хумка насута камењем. Наношење камена при ритуалним
посјетама камене хумке свога поштованог вође постало је традиција прастановника коју су наставили и досељени народи. Румија је постајала светилиште.И тако, више од хиљаду година, народ је походио тумул, доносио и наносио камење и подигао врх Румије за готово пет метара. Камење је обухватило врх падине са свих страна.
Како свако вријеме има своје јунаке, тако је крајем 10. стољећа Владимир постао владар Дукље, која се тада простирала од Боке Которске до ријеке Бојане. Да би показао своју моћ и проширио свој утицај, године 997. Македонски цар Самуило је посалао војску на Дукљу и у бици на ријеци Бојани дукљанска војска је поражена. Дукљански Кнез Владимир је заробљен и одведен у Преспу.
Самоилова кћер, прелијепа принцеза Косара, загледала се и заљубила у дукљанског кнеза Владимира и молила оца да се вјенчају. Уз Самоилову сагласност вјенчали су се Владимир и Косара. Но испјевана љубав није дуго трајала. После Самуила, нови македонски владар Владислав, позива Владимира у град Преспа, а као гранцију животу шаље му крст. Но како је то бивало у тај вакат Цар Владислав 22. маја 1016. године је поćекао главу неустрашивог у родољубивог дукљанског кнеза Владимира. Косара је свога Владимира пренијела и сахранила у цркви Свете Марије у Крајини подно Румије. Због окупирања црногорских градова и простора од војске Стефана Немање, Владимирове мошти су пренешене у Елбасан у Албанију, ђе се и данас налазе. Али крст је остао.
Током првог миленијума хришћанство је дио ритуала из паганског периода превело у религијске навике мијешаног аварског, словенског и илирског становништва. Тако се поход на камени врх Румије промијенио на начин што се крст, и то не било који, но Владимиров, носи испред поворке. Традиција је наставила да траје и уједињује становнике ових простора.
Од тог доба обред изласка на Румију, у освит Тројчина дана, вршен је тако што је испред процесије ношен Владимиров крст. И култ Владимировог крста његовало је становништво са обије стране Румије све до постављења цркве од металне конструкције на Румију 21. јуна 2005. године.
Владимиров крст чува братство Андровића из Вељих Микулића, испод Румије. Они су потомци три брата Андра, Пера и Ника. Од три брата настану Андровићи, Никезићи и Перочевићи. Перови потпомци приме ислам, али остану са Андровићим да живе у братској слози у селу Микулићима. У ратним временима крст је 1916. године од Аустријанаца сачувао Браим Перочевић.
И данас се крст чува и чека неки свијетли дан да поново крене на свој пут уз Румију.
Нема коментара:
Постави коментар